Ziveo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima, ime i nadimak su mu savrseno pristajali. Probudio bi se, prosetao svojim kraljevstvom i van njega i poceo pricati kao sumanut:: Ja nemam…
Bio je jako nesrecan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, sa tugom bi ga gledali i pokusavali mu na sve nacine pomoci, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i nista pomoci.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokusavali su dopreti do njega milion puta, cak su mu i dubili na trepavicama…
Nista, nista nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokusaji i sto je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomirise sa cinjenicom da je princ opet osvanuo u raspolozenju: Danas je prosecno lep, normalan dan! Ja ga zelim unistiti, ubiti.
I tu prici nije bio kraj. Tuzno je bilo to sto bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, unistio, razbio dan, tako da oni pozelese da nikad nije ni svanuo.
II
Zivela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo pocelo siromasiti i ona bi zbog toga cesto bila tuzna i ocajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi tezak cin - Nestao je covek iz kraljevstva a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauci prvu lekciju: Ja sam imala zive ljude, a bila sam ocajna zbog toga sto mi je kraljevstvo pocelo malo siromasiti. Ovakvo siromastvo, ne moze se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad vise nije bila ona stara.
Naucila je da u zivotu pronalazi mnogo vise lepsih strana. Objasnjavala je svim srcem dvorjanima iz koje perspektive treba zivot gledati. Tako dvorjani pocese od nje uciti.
Normalno, nije bila srecna svih 365 dana, puta 24 sata. Desavalo se da je povrede neki dvorjani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki princevi razocaraju, ali nikada vise nije je moglo povrediti, niti dotaci: Ja nemam dragulje kao sto ih ima princeza na onom dvoru. Ja nemam lepse konje i kocije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastuziti to kad nema nekim ljudima dati vise, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti cuda i njima darivati ljude.Pazljivo je promatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pazljiva i razmisljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj tesko spada. Ona se tu duboko razocara u zivot i poce patiti.
Posle nekog vremena seti se da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srecnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do S.
Setila se da se od toga ne moze umreti. Setila se da ima oci, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.
Dok se ona borila sa bolescu dvorjani su poceli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo ucila koliko imaju. Otvarala im je oci.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali nauciti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, ciste jednostavne zivotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.
Alo ljudi!!!
Ne gledajte sta nemate, umrecete nesrecni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali vec jednom shavatite sta Imate.
Sutra se moze desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste zivi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!
III
Princ i princeza su ziveli na dve razlicite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.
Steta…
Steta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.
Tako je on ziveo dugo i nesrecno, a ona dugo i srecno, do kraja zivota.
