ZAKON NORMALNOSTI
1. Svi izgledaju normalno dok ih ne upoznaš.
ZAKON ČUJNOSTI
2. Ako misliš da te niko ne sluša, probaj da prdneš.
ZAKON JEDINSTVENOSTI
3. Uvek imaj na umu da si jedinstven. Kao i svi ostali.
ZAKON UVERLJIVOSTI
4. Nikad ne proveravaj dubinu vode sa obe noge.
ZAKON NEDOSTATKA
5. Seks je kao vazduh. Nije preterano važan, osim ako ga nemaš.
ZAKON BRIŽNOSTI
6. Ako misliš da nikog nije briga jesi li živ, probaj preskočiti ratu kredita.
PADAJUCI ZAKON
7. Ako ti ne uspe iz prve, padobranstvo definitvno nije za tebe.
ZAKON POZAJMLJIVANJA
8. Ako nekom pozajmiš 20 EURO i više ga nikad ne vidiš, verovatno je vredelo tih para.
ZAKON PERVERZNOSTI
9. Ne brini: izgleda perverzno samo prvi put.
ZAKON DUPLIKACIJE
10. Najbrži način da dupliraš 1000 dinara je da ih presaviješ na pola.
NEMA ZAKONA
11. Postoje dve glavne teorije o nadmudrivanju sa ženama. Nijedna ne valja.
ZAKON ISKUSTVA
12. Iskustvo je nešto što nećeš dobiti sve dok ne prođe trenutak kad ti treba.
ZAKON PROLAZNOSTI VREMENA
13. Vreme ne prolazi jednako. Dosta toga zavisi o tome s koje strane vrata od wc-a se nalaziš.
понедељак, 4. јул 2011.
понедељак, 9. мај 2011.
Zašto je potrebno deci zabraniti da idu u školu
Zato što je škola mesto gde se gasi kreativnost,zato jer nas uči da se takmičimo i gde nas odmah svrstaju na odlične,vrlo dobre,dobre i loše ljude...a naročito zbog poruke koju nam daje sledeća priča.
................
Kad je učiteljica izrekla prvačićima basnu o cvrčku i mravima, nije ni slutila kakvu će to dramu kasnije izazvati.
Svi znamo kako je u basni cvrčak cijelo ljeto pjevao: došla zima i glad a on onda kucao mravima na vrata, za malo kruha, a oni mu rekli: „E, da si radio, mjesto što si cijelo ljeto pjevao, sad bi imao.“ I zalupe mu vrata.
Jedan od dječaka u razredu se osobito ražalostio maštajući o tome kako je cvrčak sigurno umro od gladi, i kako je, u šumi, nastala tišina bez pjesme. Gledao je u mislima cvrčkovo malo, smrznuto tijelo na zemlji. Na oči mu navirale suze. I sad, nakon nastave, hoda kući smućen, a mozgom mu se motaju učiteljičini nadmoćni razlozi.
„Tko radi ne boji se gladi“, govorila je učiteljica, „da je manje umjetnika u državi, a više radnika, svima bi bilo bolje“. „Živjeli mravi i marljivi rad!“, viknula je tada curica iz prve klupe.
Njegov dječji razum prevrtao je učiteljičine istine, s jedne na drugu stranu, i nalazio ih potpuno istinitima i praktičnima. Pa zaista, ne može čovjek umrijeti od gladi. I tata radi - hrani ga. To mu nekad, kad je ljut, čak i kaže. „Dok te ja hranim, bit će kako ja kažem!“ zvoni mu u glavi tatin glas. On svira violinu, a tata radi. Je li i on gnjida kako je čuo da netko viče na ulici na pijanca. „Mrav je zaista svetac“, morao je zaključiti u mislima. Ali u nutrini mu stalno tuga, pa ga stišće u želucu. Istina je to tako očita, a opet, nikako misao da mu sjedne u srce. Sada hoda pognute glave. „Tko radi ne boji se gladi“, učini mu se da piše na prometnom znaku dok je prelazio cestu i ulazio u park prema svojoj ulici.
Gledajući tako u zemlju na puteljku najednom naiđe na mrave. Nešto kao da ga je iznutra ujelo pa naglo skoči i poče mrave bjesno gaziti nogama. Skače po njima, a suze mu liju ko kiša. Duhvati štap s ruba ceste i počme rovati za mravima, stazu po kojoj hodaju, kućicu, - sve. Frca zemlja naokolo; zaustavljaju se ljudi i čude se djetetu, što ga je to spopalo. „Evo vam, na! Crknite puna želuca, gadovi!“ viče, skače po mravima i plače.
Petar Nodilo
U dubini svakog čoveka žive i mrav i cvrčak. Ako si ubio/la svog cvrčka, iako hodaš, mrtav/va si. Razmisli, nije li vreme da počneš brinuti i o cvrčku, pre nego ugine?
„Srce ima razloge koje razum ne poznaje!“, kaže filozof Pascal.
Isus kaže da čovek ne živi samo na hlebu. I da se ugledamo na ptice, koji niti siju niti žanju a ipak ih nebeski Otac hrani.
"Neka bude Svetlost..."
................
Kad je učiteljica izrekla prvačićima basnu o cvrčku i mravima, nije ni slutila kakvu će to dramu kasnije izazvati.
Svi znamo kako je u basni cvrčak cijelo ljeto pjevao: došla zima i glad a on onda kucao mravima na vrata, za malo kruha, a oni mu rekli: „E, da si radio, mjesto što si cijelo ljeto pjevao, sad bi imao.“ I zalupe mu vrata.
Jedan od dječaka u razredu se osobito ražalostio maštajući o tome kako je cvrčak sigurno umro od gladi, i kako je, u šumi, nastala tišina bez pjesme. Gledao je u mislima cvrčkovo malo, smrznuto tijelo na zemlji. Na oči mu navirale suze. I sad, nakon nastave, hoda kući smućen, a mozgom mu se motaju učiteljičini nadmoćni razlozi.
„Tko radi ne boji se gladi“, govorila je učiteljica, „da je manje umjetnika u državi, a više radnika, svima bi bilo bolje“. „Živjeli mravi i marljivi rad!“, viknula je tada curica iz prve klupe.
Njegov dječji razum prevrtao je učiteljičine istine, s jedne na drugu stranu, i nalazio ih potpuno istinitima i praktičnima. Pa zaista, ne može čovjek umrijeti od gladi. I tata radi - hrani ga. To mu nekad, kad je ljut, čak i kaže. „Dok te ja hranim, bit će kako ja kažem!“ zvoni mu u glavi tatin glas. On svira violinu, a tata radi. Je li i on gnjida kako je čuo da netko viče na ulici na pijanca. „Mrav je zaista svetac“, morao je zaključiti u mislima. Ali u nutrini mu stalno tuga, pa ga stišće u želucu. Istina je to tako očita, a opet, nikako misao da mu sjedne u srce. Sada hoda pognute glave. „Tko radi ne boji se gladi“, učini mu se da piše na prometnom znaku dok je prelazio cestu i ulazio u park prema svojoj ulici.
Gledajući tako u zemlju na puteljku najednom naiđe na mrave. Nešto kao da ga je iznutra ujelo pa naglo skoči i poče mrave bjesno gaziti nogama. Skače po njima, a suze mu liju ko kiša. Duhvati štap s ruba ceste i počme rovati za mravima, stazu po kojoj hodaju, kućicu, - sve. Frca zemlja naokolo; zaustavljaju se ljudi i čude se djetetu, što ga je to spopalo. „Evo vam, na! Crknite puna želuca, gadovi!“ viče, skače po mravima i plače.
Petar Nodilo
U dubini svakog čoveka žive i mrav i cvrčak. Ako si ubio/la svog cvrčka, iako hodaš, mrtav/va si. Razmisli, nije li vreme da počneš brinuti i o cvrčku, pre nego ugine?
„Srce ima razloge koje razum ne poznaje!“, kaže filozof Pascal.
Isus kaže da čovek ne živi samo na hlebu. I da se ugledamo na ptice, koji niti siju niti žanju a ipak ih nebeski Otac hrani.
"Neka bude Svetlost..."
понедељак, 6. децембар 2010.
Razgovor dva blizanca u stomaku svoje majke
Blizanci u stomaku svoje majke razgovaraju:
- Da li veruješ u život posle rođenja?
- Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja... Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
- To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
- Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti, posle rođenja nema života. Pupčana vrpca je prekratka.
- Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto posve drugačije nego ovo što živimo sada...
- Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga, život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
- Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
- Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
- Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
- Da, moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje....
"Neka bude svetlost..."
- Da li veruješ u život posle rođenja?
- Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja... Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
- To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
- Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti, posle rođenja nema života. Pupčana vrpca je prekratka.
- Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto posve drugačije nego ovo što živimo sada...
- Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga, život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
- Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
- Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
- Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
- Da, moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje....
"Neka bude svetlost..."
субота, 26. јун 2010.
Iza sedam gora i mora...isto je kao i ovde :))
Ziveo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima, ime i nadimak su mu savrseno pristajali. Probudio bi se, prosetao svojim kraljevstvom i van njega i poceo pricati kao sumanut:: Ja nemam…
Bio je jako nesrecan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, sa tugom bi ga gledali i pokusavali mu na sve nacine pomoci, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i nista pomoci.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokusavali su dopreti do njega milion puta, cak su mu i dubili na trepavicama…
Nista, nista nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokusaji i sto je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomirise sa cinjenicom da je princ opet osvanuo u raspolozenju: Danas je prosecno lep, normalan dan! Ja ga zelim unistiti, ubiti.
I tu prici nije bio kraj. Tuzno je bilo to sto bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, unistio, razbio dan, tako da oni pozelese da nikad nije ni svanuo.
II
Zivela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo pocelo siromasiti i ona bi zbog toga cesto bila tuzna i ocajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi tezak cin - Nestao je covek iz kraljevstva a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauci prvu lekciju: Ja sam imala zive ljude, a bila sam ocajna zbog toga sto mi je kraljevstvo pocelo malo siromasiti. Ovakvo siromastvo, ne moze se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad vise nije bila ona stara.
Naucila je da u zivotu pronalazi mnogo vise lepsih strana. Objasnjavala je svim srcem dvorjanima iz koje perspektive treba zivot gledati. Tako dvorjani pocese od nje uciti.
Normalno, nije bila srecna svih 365 dana, puta 24 sata. Desavalo se da je povrede neki dvorjani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki princevi razocaraju, ali nikada vise nije je moglo povrediti, niti dotaci: Ja nemam dragulje kao sto ih ima princeza na onom dvoru. Ja nemam lepse konje i kocije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastuziti to kad nema nekim ljudima dati vise, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti cuda i njima darivati ljude.Pazljivo je promatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pazljiva i razmisljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj tesko spada. Ona se tu duboko razocara u zivot i poce patiti.
Posle nekog vremena seti se da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srecnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do S.
Setila se da se od toga ne moze umreti. Setila se da ima oci, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.
Dok se ona borila sa bolescu dvorjani su poceli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo ucila koliko imaju. Otvarala im je oci.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali nauciti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, ciste jednostavne zivotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.
Alo ljudi!!!
Ne gledajte sta nemate, umrecete nesrecni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali vec jednom shavatite sta Imate.
Sutra se moze desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste zivi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!
III
Princ i princeza su ziveli na dve razlicite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.
Steta…
Steta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.
Tako je on ziveo dugo i nesrecno, a ona dugo i srecno, do kraja zivota.
Bio je jako nesrecan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, sa tugom bi ga gledali i pokusavali mu na sve nacine pomoci, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i nista pomoci.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokusavali su dopreti do njega milion puta, cak su mu i dubili na trepavicama…
Nista, nista nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokusaji i sto je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomirise sa cinjenicom da je princ opet osvanuo u raspolozenju: Danas je prosecno lep, normalan dan! Ja ga zelim unistiti, ubiti.
I tu prici nije bio kraj. Tuzno je bilo to sto bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, unistio, razbio dan, tako da oni pozelese da nikad nije ni svanuo.
II
Zivela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo pocelo siromasiti i ona bi zbog toga cesto bila tuzna i ocajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi tezak cin - Nestao je covek iz kraljevstva a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauci prvu lekciju: Ja sam imala zive ljude, a bila sam ocajna zbog toga sto mi je kraljevstvo pocelo malo siromasiti. Ovakvo siromastvo, ne moze se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad vise nije bila ona stara.
Naucila je da u zivotu pronalazi mnogo vise lepsih strana. Objasnjavala je svim srcem dvorjanima iz koje perspektive treba zivot gledati. Tako dvorjani pocese od nje uciti.
Normalno, nije bila srecna svih 365 dana, puta 24 sata. Desavalo se da je povrede neki dvorjani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki princevi razocaraju, ali nikada vise nije je moglo povrediti, niti dotaci: Ja nemam dragulje kao sto ih ima princeza na onom dvoru. Ja nemam lepse konje i kocije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastuziti to kad nema nekim ljudima dati vise, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti cuda i njima darivati ljude.Pazljivo je promatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pazljiva i razmisljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj tesko spada. Ona se tu duboko razocara u zivot i poce patiti.
Posle nekog vremena seti se da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srecnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do S.
Setila se da se od toga ne moze umreti. Setila se da ima oci, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.
Dok se ona borila sa bolescu dvorjani su poceli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo ucila koliko imaju. Otvarala im je oci.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali nauciti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, ciste jednostavne zivotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.
Alo ljudi!!!
Ne gledajte sta nemate, umrecete nesrecni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali vec jednom shavatite sta Imate.
Sutra se moze desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste zivi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!
III
Princ i princeza su ziveli na dve razlicite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.
Steta…
Steta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.
Tako je on ziveo dugo i nesrecno, a ona dugo i srecno, do kraja zivota.
Vrabac i njegova tri saveta
Jednom je neki lovac namestio zamke da bi lovio životinje. Već sledećeg dana je u jednoj od zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:
"Oj, lovče (skeptice)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko dukata. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci,
drugi kad budem na krovu one kuće tamo
a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.
"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:
"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikome ko tvrdi suprotno."
Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:
"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."
Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."
Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata ?"
Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.
Vrabac će na to:
"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"
...te odleti kud ga krila nose
***
Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sij seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !
"Oj, lovče (skeptice)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko dukata. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci,
drugi kad budem na krovu one kuće tamo
a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.
"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:
"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikome ko tvrdi suprotno."
Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:
"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."
Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."
Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata ?"
Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.
Vrabac će na to:
"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"
...te odleti kud ga krila nose
***
Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sij seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !
петак, 4. јун 2010.
ČIROKI PRICA
DVA VUKA
Jedne večeri, stari Čiroki indijanac pričao je svom unuku o borbi koja se odvija unutar svakog čoveka. Rekao je:
Sine moj, bitka koja se odvija unutar nas je bitka dva vuka.
Jedan je Zlo: To su bes, zavist, ljubomora, tuga, žaljenje, pohlepa, arogancija, samosažaljenje, krivica, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro: To su radost, mir, ljubav, nada, iskrenost,poniznost, brižnost, darežljivost, osećajnost, velikodušnost, istina, saosecajnost i vera.
Unuk je razmislio za trenutak o onome sto je čuo i upitao je dedu:
- Koji vuk pobeđuje?
Stari Čiroki mu odgovori:
- Onaj kojeg hraniš.
Jedne večeri, stari Čiroki indijanac pričao je svom unuku o borbi koja se odvija unutar svakog čoveka. Rekao je:
Sine moj, bitka koja se odvija unutar nas je bitka dva vuka.
Jedan je Zlo: To su bes, zavist, ljubomora, tuga, žaljenje, pohlepa, arogancija, samosažaljenje, krivica, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro: To su radost, mir, ljubav, nada, iskrenost,poniznost, brižnost, darežljivost, osećajnost, velikodušnost, istina, saosecajnost i vera.
Unuk je razmislio za trenutak o onome sto je čuo i upitao je dedu:
- Koji vuk pobeđuje?
Stari Čiroki mu odgovori:
- Onaj kojeg hraniš.
среда, 5. мај 2010.
ZANIMLJIVA PRIČICA PREPUNA NAŠIH OSEĆANJA
…
Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo žmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala:
«Žmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.
Istina je bila protiv skrivanja a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu.
Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo, što on nije bio taj, koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.
«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.
Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu.
Vera se popela na nebo.
Zavist se sakrila u senci Uspeha, koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta.
Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja.
Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero.
Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.
Krasota je našla svoje mesto u letu leptira,
a Sloboda u dahu vetra.
Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana) a Požuda i Strast u krateru vulkana.
Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…
Kada je Ludost izbrojala 999.999…
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta, koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednela i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.
Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.
Ludost nije znala šta da učini.
Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.
Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.
TAKO JE LJUBAV POSTALA POBEDNIK NAD OSEĆANJIMA,ALI JE OSTALA SLEPA, A LUDOST JE PRATI GDE GOD DA IDE...
Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo žmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala:
«Žmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.
Istina je bila protiv skrivanja a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu.
Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo, što on nije bio taj, koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.
«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.
Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu.
Vera se popela na nebo.
Zavist se sakrila u senci Uspeha, koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta.
Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja.
Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero.
Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.
Krasota je našla svoje mesto u letu leptira,
a Sloboda u dahu vetra.
Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana) a Požuda i Strast u krateru vulkana.
Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…
Kada je Ludost izbrojala 999.999…
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta, koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednela i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.
Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.
Ludost nije znala šta da učini.
Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.
Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.
TAKO JE LJUBAV POSTALA POBEDNIK NAD OSEĆANJIMA,ALI JE OSTALA SLEPA, A LUDOST JE PRATI GDE GOD DA IDE...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
